Ако имате пријатеље који вас питају зашто да читају уметничку књижевност дајте им предавање угледног британског писца Нила Гејмена.
Људима је важно објаснити на чијој су они страни. Декларација интереса је посебно питање. И тако, хоћу да разговарам с вама о читању. О томе да уметничка књижевност, читање ради задовољства представља једну од најважнијих ствари у животу човека.
И ја сам, очигледно, веома пристрасан, па писац сам, аутор уметничких текстова. Пишем и за децу и за одрасле. Већ око 30 година зарађујем за живот помоћу речи, већим делом смишљајући приче и записујући их. Несумњиво сам заинтересован да људи читају, да читају уметничку књижевност, да библиотеке и библиотекари постоје како би развијали љубав према читању и постојању места, где се може читати. Дакле, пристрасан сам као писац. Али, ја сам много више пристрасан као читалац.
Једном сам био у Њујорку и чуо разговор о градњи приватних затвора – то је индустрија која се убрзано развија у Америци. Затворска индустрија треба да планира свој будући развој: колико ћелија им треба? Колики ће број затвореника бити за 15 година? И они су закључили да то могу лако предвидети, користећи најпростији алгоритам, заснован на анкетама, о томе који проценат 10-годишњака и 11-годишњака не може да чита. И наравно, не може да чита ради свог задовољства.
У томе нема директне зависности, не може се рећи, да у образованом друштву нема преступа. Али, међусобна повезаност између фактора је очигледна. Мислим, да најпростије од тих веза проистичу из очигледног.
ПИСМЕНИ ЉУДИ ЧИТАЈУ УМЕТНИЧКУ КЊИЖЕВНОСТ.
Код уметничке књижевности постоје две мисије:
Као прво, она вам открива зависност од читања. Жеља да се сазна, шта се десило даље, жеља да се окрене страница, неопходност да се настави, чак иако буде тешко, јер је неко доспео у невољу и ти мораш сазнати, како ће се све то завршити… у томе је истински осећај. То нас подстиче да сазнајемо нове речи, да мислимо другачије, да наставимо да се крећемо напред. Да схватимо, да је читање само по себи ужитак. Када једном то схватите, на путу сте сталног читања.
Најпростији начин који ће гарантовано развити писмену децу, јесте да их научимо да читају и покажемо да је читање пријатна забава. Најједноставније, нађите књиге које им се допадају, омогућите им да дођу до тих књига и дозволите им да их прочитају.
Не постоје лоши аутори за децу, ако деца желе да их читају и траже њихове књиге, јер су деца различита. Она налазе приче које су им потребне и она улазе унутар тих прича. Тривијална, банална идеја није тривијална и банална за њих. Па, дете је открива први пут за себе. Не одвраћајте децу од читања само зато што вам се чини да читају нешто што не треба.
И друга ствар, коју доноси уметничка књижевност јесте да ствара емпатију. Када гледате телевизијску емисију или филм, гледате ствари које се дешавају другима. Уметничка проза је нешто што стварате са 30 слова и са прегршт знакова интерпункције и ви сами, једини, користећи своју машту, стварате свет, насељавате га и посматрате около туђим очима. Почињете да осећате ствари, да посећујете места и светове о којима не би ни сазнали. Сазнајете да је спољашњи свет такође ви. Постајете неко други и када се вратите у свој свет, нешто ће се у вама мало променити.
Емпатија је инструмент, који окупља људе заједно и не дозвољава да се понашамо као самољубиве јединке.
НАЛАЗИТЕ ТАКОЂЕ, У КЊИГАМА НЕШТО ЖИВОТНО ВАЖНО ЗА ПОСТОЈАЊЕ У ОВОМ СВЕТУ. А ТО ЈЕ: НИЈЕ ОБАВЕЗНО ДА СВЕТ БУДЕ УПРАВО ОВАКАВ. СВЕ МОЖЕ ДА СЕ ИЗМЕНИ
Био сам у Кини 2007. године на првом симпозијуму о научној фантастици и фантазији, коју је одобрила партија. У неком тренутку сам упитао званичног представника власти: «Зашто научна фантастика није дуго одобравана? Шта се променило?
Све је просто, рекао ми је. Кинези су стварали предивне ствари, ако би им доносили планове. Али ништа нису побољшали и нису смишљали сами. Нису изумевали. И зато су послали делегацију у САД, у Apple, Microsoft, Google и испитали људе, који су измишљали будућност, о њима самима. И открили су да су они читали научну фантастику када су били дечаци и девојчице.
Књижевност вам може показати други свет. Она вас може повести тамо где никада нисте били. Када једном посетите друге светове, као они који су испробали чаробне плодове, никада нећете бити у потпуности задовољни светом у којем сте одрасли. Незадовољство је добра ствар. Незадовољни људи могу променити и побољшати своје светове, чинити их бољим, чинити их другачијим.
Други начин да се сруши дечија љубав према читању је наравно, да их убедите да поред нема књига. И нема места где би их деца могла прочитати. Ја сам имао среће. Када сам растао имао сам предивну окружну библиотеку.
БИБЛИОТЕКЕ СУ СЛОБОДА. СЛОБОДА ЧИТАЊА, СЛОБОДА КОМУНИЦИРАЊА.
То је образовање (које се не завршава онога дана, када завршимо школу или универзитет), то је разбрибрига, то је уточиште и то је доступ информацији.
Мислим да је читава ствар у природи информације. Информација има цену, а тачна информација је непроцењива. У току читаве историје човечанства, живели смо у временима недостатка информације.
Последњих година смо од недостатка информација дошли до презасићења њима. По Ерику Шмиту из Google-а, сада људска раса за свака два дана створи толико информација, колико смо производили од почетка наше цивилизације до 2003. године. То је око пет ексабајта информација дневно, ако волите бројке. Сада се задатак не састоји у томе да нађете редак цвет у пустињи, већ да нађете конкретну биљку у џунглама. Потребна нам је помоћ у навигацији да нађемо међу информацијама, оно што нам је заиста потребно.
Библиотеке су места где људи долазе по информације. Књиге су само врх информационог леденог брега, оне леже тамо и библиотекари могу слободно и легално да вас снабдевају књигама. Деца узимају књиге из библиотека више него било кад раније. И то су разне књиге: штампане, електронске, аудиокњиге. Али, библиотеке су још и места где људи, који немају компјутер или приступ интернету, могу да изађу на мрежу. То је веома важно у време када тражимо посао, када шаљемо радну биографију, када сређујемо пензију користећи интернет. Библиотекари могу помоћи тим људима да се оријентишу у свету.
Библиотеке су врата у будућност. Веома ми је жао, што видимо по целом свету како локалне власти посматрају затварање библиотека као лаки начин да сачувају новац, не схватајући, да краду од будућности да би платили за садашњост. Они затварају врата, која треба да буду отворена.
Књиге су начин комуницирања са мртвима. То је начин да учимо од оних којих више нема међу нама. Човечанство је створило себе, развијало се, неговало тип знања, која можемо развијати, а не стално само памтити. Постоје бајке, које су старије од многих земаља, бајке које су много надживеле културе и земље у којима су биле први пут испричане.
Неопходно је подржавати библиотеке. Користити библиотеке, подстицати друге да их користе, протествовати против њиховог затварања.
АКО НЕ ЦЕНИТЕ БИБЛИОТЕКЕ, ЗНАЧИ ДА НЕ ЦЕНИТЕ ИНФОРМАЦИЈУ, КУЛТУРУ ИЛИ МУДРОСТ.
Гушите гласове прошлости и наносите штету будућности.
Требало би да читамо нашој деци наглас. Читати им оно што их радује. Читати им приче, од којих смо ми већ уморни. Говорити им различитим гласовима, заинтересовати их и не прекидати читање јер су они сами научили то да раде. Читање наглас је моменат јединства, време, када нико не гледа у телефоне, када су саблазни света одложене по страни.
Требало би да користимо језик. Развијати се, сазнавати шта значе нове речи и како да их примењујемо, комуницирати са разумевањем, говорити оно, шта имамо у виду. Не морамо се трудити да замрзнемо језик, да се претварамо да је то мртва ствар, коју треба поштовати. Морамо користити језик као живу ствар, која се креће, која носи речи, која дозвољава њиховим значењима и изговору да се мењају са временом.
Писци, посебно дечији писци, имај обавезу пред читаоцима. Дужни смо да пишемо истините ствари, что је посебно важно, када стварамо приче о људима, који нису постојали, или местима, где нисмо били, да схвате да истина није оно, што се десило у ствари, већ оно, што нам открива какви смо ми у ствари. На крају крајева, књижевност је истинита лаж, поред свега другог. Не смемо да умарамо наше читаоце, већ да радимо тако да они сами пожеле да окрену следећу страницу.
ЈЕДНО ОД НАЈБОЉИХ СРЕДСТАВА ЗА ОНЕ КОЈИ НЕРАДО ЧИТАЈУ ЈЕ ПРИЧА ОД КОЈЕ НЕ МОГУ ДА СЕ ОДВОЈЕ.
Дужни смо да говоримо нашим читаоцима истину, да их охрабрујемо, штитимо и преносимо ону мудрост, коју смо успели да стекнемо за врене нашег кратког боравка у овом зеленом свету. Нисмо дужни да проповедамо, да држимо предавања, да сервирамо готове истине у грла наших читалаца, као што то раде птице које хране своје птиће претходно сажваканим црвићима. И не смемо никада, ни за шта на свету, ни под каквим околностима да пишемо за децу оно, што ни сами не бисмо желели да прочитамо.
Сви ми, одрасли и деца, писци и читаоци морамо да маштамо. Морамо да измишљамо. Лако се претварати да нико ништа не може да измени, да живимо у свету у коме је друштво огромно, а личност мања од ичега, атом у зиду, зрнце у пиринчаном пољу. Али, истина је у томе да личности мењају свет изнова и изнова, личности стварају будућност и оне раде то, верујући да ствари могу бити другачије.
Осврните се. Озбиљан сам. Зауставите се на тренутак и погледајте просторију у којој се налазите. Хоћу да покажем нешто толико очигледно, што су сви већ заборавили. А то је: све што видите, укључујући и зидове, је било у неком тренутку измишљено. Неко је смислио да је много лакше седети на столици, него на земљи и изумео је столицу. Некоме је дошло да смисли начин на основу кога сам ја могао да говорим са свима вама у Лондону управо сада, без ризика да покиснем. Ова соба и све ствари у њој, све ствари у згради, у овом граду постоје јер опет и опет људи нешто смишљају.
Дужни смо да ствари чинимо лепим. Да не правимо свет ружнијим него што је био пре нас, да не пустошимо океане, да не остављамо наше проблеме следећим покољењима. Дужни смо да чистимо за собом и да не остављамо нашу децу у свету, који смо тако глупо испрљали, урушили и унаказили.
Једном су Алберта Ајнштајна питали како можемо учинити нашу децу паметнијом. Његов одговор је био једноставан и мудар. „Ако желите да вам деца буду паметна, рекао је, читајте им бајке. Ако хоћете да буду још паметнија, читајте им још више бајки. Он је схватио значај читања и маштања. Надам се, да можемо оставити нашој деци свет, у коме ће она читати, и њима ће читати, у коме ће маштати и схватати.
Извор http://www.adme.ru/tvorchestvo-pisateli/pochemu-nashe-buduschee-zavisit-ot-chteniya-579605/
Превод с руског С. Маријанац
А овде можете и чути његово обраћање 14. октобра 2013. године у Барбикан центру у Лондону.